Šta se krije iza kilograma
Gojaznost – zdravlje ii estetika?
dr Neda Arsić
Endokrinolog
Gojaznost predstavlja hroničnu, nezaraznu, progresivnu, proinflamatornu, recidivantnu bolest koja je često praćena brojnim faktorima rizika i komorbiditetima. Gojaznost pogađa ne samo odrasle, već i decu i adolescente. Svetska zdravstvena organizacija proglasila je gojaznost globalnom epidemijom, što je jedan od najznačajnijih medicinskih problema današnjice. Trenutno je jedna milijarda ljudi gojazna, a predviđa se da će se do kraja 2035. godine broj gojaznih osoba duplirati. U Srbiji je 1,7 miliona osoba gojazno, odnosno jedna od četiri osobe ima BMI preko 30 kg/m².
Uzroci gojaznosti su složeni i multifaktorijalni. Osnovni mehanizam nastanka gojaznosti je povećan unos kalorija (prekomerno konzumiranje hrane bogate zasićenim mastima i prostim ugljenim hidratima) uz smanjenu fizičku aktivnost (sedentarni način života smanjuje potrošnju energije). Višak energije se pretvara u trigliceride i skladišti u adipocitima (ćelijama masnog tkiva). Tada dolazi do hipertrofije adipocita (povećanje veličine masnih ćelija), a potom do hiperplazije adipocita (povećanje broja masnih ćelija). S obzirom na to da je masno tkivo i endokrini organ koji luči određene hormone (adipokine) koji utiču na metabolizam, ono igra ključnu ulogu u homeostazi. Ravnotežu između gladi i sitosti regulišu hormoni i nervni sistem: leptin je hormon sitosti, grelin je hormon gladi, dok insulin utiče na metabolizam glukoze i skladištenje masti. Genetska predispozicija ima značajnog udela u nastanku gojaznosti, kao i faktori spoljašnje sredine: visokokalorična ishrana (brza hrana i slatka pića), stres, emocionalno jedenje, nedostatak sna i smanjena fizička aktivnost. Takođe postoje sekundarni uzroci gojaznosti kao što su bolesti hipofize, nadbubrežnih žlezdi itd.
U kliničkoj praksi, dijagnoza gojaznosti se postavlja pomoću indeksa telesne mase (BMI). BMI se izračunava deljenjem telesne težine u kilogramima sa kvadratom visine u metrima kod odraslih osoba (preko 18 godina). Postoje tri stepena gojaznosti:
- BMI 30–34,9 kg/m² ukazuje na gojaznost I stepena;
- BMI 35–39,9 kg/m² na gojaznost II stepena;
- BMI preko 40 kg/m² na gojaznost III stepena.
- BMI 25,0–29,9 kg/m² ukazuje na prekomernu telesnu težinu (pregojaznost).
Većina osoba sa prekomernom težinom će biti gojazna tokom svog života.
Centralna gojaznost je povezana sa metaboličkim i kardiovaskularnim bolestima. Količina abdominalnog masnog tkiva može se proceniti merenjem obima struka, indikatora koji je u direktnoj korelaciji s količinom visceralne masti. Najnovija konsenzus definicija Međunarodne federacije za dijabetes definiše centralnu gojaznost (koja se naziva i visceralna, muška, jabučna ili gornja gojaznost) kod belaca kao stanje u kojem je obim struka veći ili jednak 94 cm kod muškaraca i 80 cm kod žena koje nisu trudne.
Gojaznost može dovesti do razvoja brojnih zdravstvenih problema. Najčešće pridružene bolesti su: hipertenzija, ishemijska bolest srca, atrijalna fibrilacija, dislipidemija, artroze zglobova, opstruktivna slip apneja, MASLD i MASH. Povećan je rizik od nastanka kardiovaskularnih bolesti (dislipidemija je 3x češća kod gojaznih osoba, a hipertenzija čak 4x češća). Gojazne osobe imaju 75% veći rizik za nastanak infarkta miokarda. Za 3,5x je povećan rizik za nastanak bolesti jetre uzrokovane kardiometaboličkim faktorima. Gojaznost povećava mogućnost nastanka sindroma policističnih jajnika, rizik od infertiliteta i smanjuje stopu pozitivnog ishoda VTO. Takođe je povećan rizik od spontanog pobačaja za čak 33%. Povećan je i rizik od nastanka pojedinih karcinoma. U menopauzi dolazi do centralne preraspodele masnog tkiva, što dodatno povećava rizik od metaboličkog sindroma.
Važan je stepenast pristup lečenju. Najpre je neophodna promena stila života: uravnotežena ishrana koja uključuje voće, povrće, integralne žitarice, proteine i zdrave masti (npr. keto dijeta pod nadzorom). Važno je ograničiti unos prostih šećera, soli i zasićenih masti. Redovna fizička aktivnost, kao što su hodanje, trčanje, vožnja bicikla ili plivanje, pomaže u redukciji telesne težine, održavanju zdrave mase i poboljšava opšte stanje organizma. Pored individualnih napora, važna je uloga društva: edukacija u školama i medijima, kao i regulacija reklamiranja nezdrave hrane.
Kada promena stila života ne dâ adekvatne rezultate, potrebno je uvesti medikamentozno lečenje koje je danas vrlo efikasno, poput primene leka liraglutid. Navedeni lek deluje na centre u mozgu za sitost, glad, nagradu i zadovoljstvo (povećava osećaj sitosti, smanjuje potrebu za nezdravom, začinjenom i slatkom hranom) i na želudac (usporava pražnjenje, čime produžava osećaj sitosti), što rezultira gubitkom kilograma. Kao krajnji vid lečenja primenjuje se hirurško, odnosno barijatrijsko lečenje.
Literatura: